Džil Mensel

Auuu, bilo je predivno! Sneg je već napadao, i bio joj je mek i škripav pod nogama kad je pošla levo, pa niz usku ulicu. Tim istim putem već je prošlo nekoliko ljudi, ali stope su im polako nestajale kako je sneg vejao. Sad nigde nikog nije bilo. Didi je bila sama, ali se osećala potpuno bezbedno, premda je vodila računa da ne prilazi klizavim ivicama kad ju je sledeća uličica odvela do jednog od sporednih kanala.

Onda je skrenula još jednom i napokon se pred njom ukazao ogroman Trg Svetog Marka. Srce joj je zaigralo od prizora koji je ugledala. Trg je bio spektakularan i danju, ali sad je, pokriven snegom i s pahuljama što su lagano padale, bio sasvim čaroban. Crkva Svetog Marka sa zlatnom kupolom i jarbolima što su se pred njom uzdizali u nebo izgledala je kao obasjana svadbena torta. Desno od nje neki par je stajao zagrljen i ljubio se. Levo od nje neko je pravio sneška. Bilo je tu još nekoliko ljudi koje je privukao sneg i koji su fotografisali, i jedna žena u dugoj beloj bundi od veštačkog krzna koja je u naručju nosila jazavičara. Ukoso je prešla preko trga, prošla pored zvonika, pa se izgubila iz vida.

– Vi ste okrutna žena.

– Ali sam u pravu, znate i sami.

Nama je bilo bitno samo da se ludo zabavljamo pa makar i bili grozni.