Su Džonson

Ljubav je naš bedem, osmišljen tako da obezbedi emocionalnu zaštitu, da bismo uopšte mogli da se uhvatimo ukoštac sa usponima i padovima sopstvene egzistencije.

Ovaj nagon za emocionalnim vezivanjem – da se pronađe neko ka kome se možemo okrenuti i reći: „Zagrli me čvrsto“ – uronjen je u naše gene i naša tela. On je osnova za život, zdravlje i sreću, ništa manje nego nagoni za hranom, skloništem i seksom. Potrebna nam je emocionalna povezanost sa nekoliko nezamenljivih ljudi da bismo stekli fizičko i mentalno zdravlje neophodne za preživljavanje.

Sada znamo da je ljubav vrhunac evolucije, najprinudniji mehanizam ljudske vrste.

Treće, u polki je reč o stresu u oblasti privrženosti. Ona ne može biti zaustavljena logičkim rešavanjem problema ili formalnim tehnikama komunikacije. Ako želite da promenite ključne elemente i vratite se sigurnoj povezanosti, morate da poznajete prirodu ovog plesa. Morate da naučite da prepoznate poziv na povezivanje i na to kako se očajanje preobrazi u: „Guram, podbadam, radim šta god treba, samo da dobijem nekakav odgovor.“ Ili: „Samo se zaledim kako ne bih sve više i više slušao o tome koliko grešim i kako sam je

osnova toga kako volimo i kako dopuštamo da nas drugi vole

Ljubav nije glazura na kolaču života. To je primarna potreba, poput kiseonika i vode. Kada jednom ovo budemo razumeli i prihvatili, lakše ćemo stići do suštine problema u međuljudskim odnosima.

volimo svog partnera, zašto jednostavno ne čujemo njegove pozive za pažnjom i povezanošću i ne odgovorimo brižno? Zato što uglavnom nismo usaglašeni sa njima. Rastrojeni smo ili uhvaćeni u sopstvene programe rada. Ne umemo da razgovaramo jezikom privrženosti, ne šaljemo jasne poruke o tome šta nam je potrebno ili koliko nam je nešto važno. Ponekad govorimo oprezno jer smo i sami ambivalentni. Ili molimo za povezanost prebojeni besom i frustracijom jer se ne osećamo udobno i sigurno u svojim odnosima.

Ako volimo svog partnera, zašto jednostavno ne čujemo njegove pozive za pažnjom i povezanošću i ne odgovorimo brižno? Zato što uglavnom nismo usaglašeni sa njima. Rastrojeni smo ili uhvaćeni u sopstvene programe rada. Ne umemo da razgovaramo jezikom privrženosti, ne šaljemo jasne poruke o tome šta nam je potrebno ili koliko nam je nešto važno. Ponekad govorimo oprezno jer smo i sami ambivalentni. Ili molimo za povezanost prebojeni besom i frustracijom jer se ne osećamo udobno i sigurno u svojim odnosima.

Vodi me plesom do svoje lepote
violinom koja gori
Vodi me plesom kroz paniku
dok se ne usidrim na sigurno mesto
Podigni me kao maslinovu grančicu
i budi golub koji mi pokazuje put kući
Vodi me plesom do kraja ljubavi

– Leonard Koen

„U životu smo jedni drugima skloništa“

– keltska izreka

One koje su sebe opisale kao sigurne u vezi sa partnerom, umele su otvoreno da pokažu svoje nezadovoljstvo zbog predstojećeg zadatka i da traže podršku od svojih partnera. One koje su generalno poricale svoje potrebe za vezanošću i koje su izbegavale kontakt, povukle su se u tim trenucima još više. Muškarci su odgovarali na dva načina: ako su sebe opisali kao sigurne, postajali su voljniji da podrže i više nego inače, dodirivali su partnerke i smešili im se, pružajući im utehu. Ako su sebe opisali kao nesigurne u potrebi za vezanošću, postajali su uočljivo manje saosećajni kada bi žena iskazala svoje potrebe, ne prihvatajući njenu uznemirenost, pokazujući manje topline i pružajući manje dodira.