Robert Galbrajt

Ako znaš gde da tražiš i imaš vremena i znanja, grubi obrisi života mnogih ljudi mogu da se iskopaju u sajber-prostoru: parcijalno ili zastrašujuće celovito očuvani sablasni egzoskeleti života koji su vodili njihovi parnjaci od krvi i mesa.

Prilaz, sav zarastao u grmlje i pun rupa, s leve strane je bio oivičen gustim šumarcima, a s desne nepreglednim poljima, koja su električnim ogradama bila izdeljena na padoke s konjima.

Znate celu tu priču, zar ne?

Zanosan je osećaj biti blagosloven nadom kad ti se čini da je sve izgubljeno.

Mog života jesen je / da me čudi, nema ko.

C’est l’automne de ma vie – pevao je Gensbur. – Plus personne ne m’ étonne...33

Želeo bih da se uvek sećaš..., „La Chanson de Prévert”.

Nisi ti hteo da me spaseš, Blui. Hteo si da me odgonetneš. A to je ogromna razlika

– Izvinite – bespotrebno je rekla, pa zapanjena sopstvenim izvinjenjem, dodala: – Upravo sam ostavila muža.

– Ozbiljno? – odvratila je taksistkinja, uključivši žmigavac. – Ja sam ostavila dvojicu. Posle prvog se malo navikneš.

Robin je pokušala da se nasmeje, ali je umesto toga naglas

Na sebi je imala prugastu košulju vrlo sličnu muževljevoj, mada je ona svoju upotpunila biserima. – TORKSE! – zagrmela je glave podignute ka tavanici, nateravši Robin da se trgne. – DOLE SAM!