Alesandro Manconi

pozne mudrosti pune su sve jaruge.

Moramo strogo zahtevati od drugih ono što bogzna da li bismo sami s gotovošću dali; moramo suditi, opominjati, koriti, a bogzna šta bismo sami uradili u istoj prilici, šta smo u ranijim prilikama uradili! Ali teško pravdi kad bih ja morao uzeti svoju slabost za merilo tuđoj dužnosti, za pravilo svojim poukama! A opet je nesumnjivo da ja uz pouke moram i primerom prednjačiti; ne smem se izjednačiti s onim koji druge pretovaruje bremenom, a sam neće ništa da digne

Ali mi ljudi svi smo takvi: bunimo se jetko i besno protiv osrednjih zala, a ćuteći savijemo šiju pred najvećim; trpimo, ne podavši se nego zaglupevši, vrhunac onoga što smo isprva nazivali nesnosnim.

beše ispred njih, ali se nije udaljavao od gomile, a to je ono što navlači nesreće i često ubija uvažavanje stečeno na druge načine.

zdravoga razuma bilo je, ali se uplašeno krio od javnoga mišljenja.