Goran Dakić

  • nec🦪je citiraoпре 6 месеци
    Не плаши мене, сине, новац који немам.

    Ни земља коју остављам.

    Даљине се бојим.
  • nec🦪je citiraoпре 6 месеци
    Сине, видео сам мртве.

    Гробове без крстова.

    Куће без прозора.

    Децу без мајки.

    Разроване винограде, спаљене воћњаке.

    Затрпане бунаре.

    Не питај чиме.

    Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

    Човека са главом на раменима, али мртвог.

    Топовску цев која вири с кућних врата.

    Бескрајне колоне.

    Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

    И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

    Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

    Видео сам цвеће како гори.

    (Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)

    Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.

    Болесне који копне на приколицама.

    Мајке које немају доручак.

    Бебе које никада не спавају.

    Очеве који не могу.
  • Capaje citiraoпре 2 године
    Постоји само тишина, та лековита и умирујућа тишина која крепи и одмара, од које се никада не можеш растати и која тече у теби ма где био и ма којим путевима ходио. Она смирује ватру, разгони муку, потапа тугу. (У њу су и данас поринути сви моји снови и надања, жеље и пркоси, стрепње и радости.)
  • Capaje citiraoпре 2 године
    Одбацио је пушку и ранац, загрлио мене и маму и увео нас у кућу, где смо се грлили и љубили – он нас и ми њега – сатима (или је то време одједном добило неправилно обличје).
  • Capaje citiraoпре 2 године
    Али цели живот тражиш управо то – живот и нађеш га тамо где си мислио да га није.
  • Capaje citiraoпре 2 године
    Вјечност је, синко мој, непреводива у мјерне јединице.
  • nec🦪je citiraoпре 6 месеци
    Замисли: у позну јесен, када се бере грожђе, твој отац пожели да зађе по виноградима, да омириши зрелу грашевину и крупни хамбург... Сешћеш ме у авион и послати у завичај (који, ионако, више немам) на дан, два, три? Када се ужелим ракије с друштвом и рауба на жирову осмицу – ти ћеш, је ли, да ме одвезеш до села, да ме оставиш у кафани, сачекаћеш да Микан, Лаза и ја пребацимо коју партију, а онда ћемо се, хоп-хоп, очас вратити у ту твоју Канаду? Матор сам, синко, да се потуцам по белом и црном свету. Нека ме овде где сам. Уосталом, ово село у које сам бачен има све, па и више од онога у којем сам се родио и из којега сам побегао: погледајте, децо, ову реку!
  • Anđela Bjelicaje citiralaпре 10 месеци
    као да му је мрско што мора да говори и као да би најрадије довека ћутао
  • Anđela Bjelicaje citiralaпре 10 месеци
    да у глави новог ученика засигурно много дува
  • Anđela Bjelicaje citiralaпре 10 месеци
    Живот би био Дунав кад не би било физике (данас имамо контролни, једва да сам запамтила две-три формуле) и математике, али некако успевам
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)