Džudit Litl

Gotovo da mi je bilo žao nje. Predstavu nije imala. Živele smo obe u kavezima stvorenim od onoga što je svet mislio da treba da budemo.

Ja sam makar pokušavala da izađem iz svog.

To je divno“, rekla sam. „Šta je to?“

„Bah“, prošaputao je. „Preludijum broj 1.“

Puštao je ploče redom. Šopenov Nokturno broj 2. Neki Mocartov koncert. Masne, odlomci iz opere Taida. Debisijevo Sanjarenje. Svaki komad je bio izuzetan. Melodija anđelâ.

Negde duboko u onim prazninama u meni, gde ljubav treba da stanuje, nisam mogla da ugušim onaj tračak nade, ma koliko budalast bio

Bilo je mnogo lakše sanjati kad znaš o čemu da sanjaš.

Ne prihvataš da si ono što ti je rečeno da jesi. Sama odlučuješ.

Morali ste razmišljati o praktičnim stvarima, pa vam misli nisu mogle lutati.

Razdvajanje je prirodan sled stvari. Sestre su odlazile s ljubavnicima, muževima, ali veza je i dalje postojala. Samo je bila drugačija.

Čudno je kad pomisliš da živiš s nečim sa čim si mislila da nikad ne bi mogla“

Nisam shvatala da dom nije mesto. Bila je to osoba.

Čudno je kad pomisliš da živiš s nečim sa čim si mislila da nikad ne bi mogla“