Jelena Dramićanin

Čo­vek mo­ra sta­ti, s vre­me­na na vre­me, iz­me­đu dva po­sla, dva prak­tič­na po­sla ko­ja oba­vlja jer ta­ko mo­ra i ta­ko svi ra­de. Mo­ra se po­me­ri­ti od se­be i po­gle­da­ti se is­ko­sa. Mo­ra za­sta­ti i po­mi­sli­ti: za­što? Za­što ži­vim, za­što baš ova­ko ta­vo­rim,

Bla­žen ne­ka je tre­nu­tak ka­da se čo­vek bu­di, ka­da se ne se­ća pret­hod­nog, ne raz­mi­šlja o bu­du­ćem, ka­da ne po­sto­ji ni­šta dru­go do ap­so­lut­nog mi­ra.

Za­to što se očaj­nič­ki bo­jiš da si je­dan od njih.

ima bes­ko­nač­no mno­go, pr­vih pu­te­va i iz­bo­ra uvek je naj­vi­še. I kad čo­vek naposletku oda­be­re je­dan, svaki sle­de­ći ni­je stvar slo­bo­dnog izbora, već je nu­žno lo­gi­čan i sam se na­me­će.

Naj­ve­ća po­te­ško­ća i zač­ko­lji­ca je­ste pr­vi ko­rak jer pr­vih ko­ra­ka

A be­du ko­je se ma­glo­vi­to se­ćao, a ko­ju je ja­sno gle­dao ka­ko obi­ta­va kao kra­lji­ca u sva­ko­me se­lu i gra­du, tu be­du sma­trao je nu­žnom i ključ­nom, onom bo­gi­njom ko­ja ne­ke lju­de za­tre, a od dru­gih na­či­ni zmi­ju ko­ja se gi­ba, tra­ži se­bi pu­ta i oba­ve­zno ga

Ubr­zo su ju­ri­li pra­ve­ći svo­jim te­li­ma us­ke pro­la­ze me­đu sta­bli­ma, ali čim bi pro­šli, gra­ne bi se vra­ća­le u pr­vo­bit­ni po­lo­žaj i ta­ko bri­sa­le put, trag ko­ji bi ovi mo­gli osta­vi­ti za so­bom.

Mi­ro­va­li su u kru­gu le­đi­ma okre­nu­ti jed­ni dru­gi­ma i zu­ri­li u onaj kraj sve­ta ko­ji je sva­kom od njih na­me­njen.

Ima li u ko­smo­su ja­čeg po­kre­ta­ča od mr­žnje?

Na vr­hu bre­ga go­reo je pla­men, a oko­lo je ću­ta­la šu­ma.