Jelena Dramićanin

Čo­vek mo­ra sta­ti, s vre­me­na na vre­me, iz­me­đu dva po­sla, dva prak­tič­na po­sla ko­ja oba­vlja jer ta­ko mo­ra i ta­ko svi ra­de. Mo­ra se po­me­ri­ti od se­be i po­gle­da­ti se is­ko­sa. Mo­ra za­sta­ti i po­mi­sli­ti: za­što? Za­što ži­vim, za­što baš ova­ko ta­vo­rim,

Ubr­zo su ju­ri­li pra­ve­ći svo­jim te­li­ma us­ke pro­la­ze me­đu sta­bli­ma, ali čim bi pro­šli, gra­ne bi se vra­ća­le u pr­vo­bit­ni po­lo­žaj i ta­ko bri­sa­le put, trag ko­ji bi ovi mo­gli osta­vi­ti za so­bom.

Mi­ro­va­li su u kru­gu le­đi­ma okre­nu­ti jed­ni dru­gi­ma i zu­ri­li u onaj kraj sve­ta ko­ji je sva­kom od njih na­me­njen.

Ima li u ko­smo­su ja­čeg po­kre­ta­ča od mr­žnje?

Na vr­hu bre­ga go­reo je pla­men, a oko­lo je ću­ta­la šu­ma.

Ka­ko sam sil­no gre­šio sa­mo za­to što ni­sam po­gre­šio ni­gde. Ka­ko bih sve­srd­no sve iz po­čet­ka, ka­ko bih obe­ruč­ke br­ljao, išao tim dru­gim sta­za­ma, kr­čio ih sam.

Be­žao sam od ta­kvih po­slo­va, ali sa­da ka­da znam da su me ipak sa­če­ka­li, pi­tam se ni­sam li im hr­lio od po­čet­ka.