Teri Pračet

Đubrište koje su nazivali domom, i takođe užinom, nalazilo se iza Univerziteta, a to je na kraju krajeva univerzitet za čarobnjake.

Umesto toga se čuo sveopšti žagor bez pravih reči, bez ičega što bi ikoga uvalilo u nevolje ako se frulaš razgoropadi, ali je taj žagor svejedno nagoveštavao, onako uopšteno, bez ikakve želje da se ikom staje na žulj, i uzimajući u obzir svačije stanovište, i kad se sve sabere, i kako god okreneš, da bi ljudi voleli da se dečaku dâ prilika, ako nemate ništa protiv, bez uvrede.

neke umove ne možeš promeniti ni sekirom

Jer neke priče se završe, ali stare priče se nastavljaju, i ako hoćeš dobro da prođeš, moraš plesati dokle god muzika svira

Svet je bio vedar i neobičan, a on je bio u njegovom središtu.

Sve je bilo crno, mračno i grozno. Nije bilo svetla na kraju tunela – ili, ako i jeste, onda je to nailazio voz.

Najmodernije čudo tehnike, govorio je on.
Tehnika na koju je mislio verovatno se odnosila na grnčarstvo.

Njut je oduvek pokušavao da u svakome vidi ono najbolje, ali ubrzo po prijemu u VLNV shvatio je da je njegov nadređeni i jedini kolega vojnik uravnotežen otprilike kao naopako okrenuta piramida.

Bog ne igra kockice sa svemirom; On igra nedokučivu igru koju je sam smislio, i koja bi se iz perspektive bilo kog igrača
2
mogla uporediti sa nejasnom i komplikovanom verzijom pokera koja se igra u mračnoj sobi, sa praznim kartama, u beskonačno velike uloge, sa Deliocem koji neće da vam otkrije pravila i koji se sve vreme osmehuje.

trudio se on koliko je mogao da im kratke živote učini što bednijim, jer mu je to bio posao, ali ništa što bi smislio nije bilo ni do kolena onome što su oni sami smišljali. Izgleda da su imali dara za to. To im je nekako bilo urođeno. Rađali su se u svetu koji im je bio protivnik u hiljadu malih stvari, a onda najveći deo svoje energije usmeravali na to da ga učine još gorim