Ако постојимо негде после, као оно што се Гилгамеш питао од чега смо и чему ћемо, ако стварно постоји бесконачно — онда мора да је у мислима. У помилованим сећањима, меканим траговима које остављамо случајно, без плана. Можда само тако бескрајно постојимо у туђим посветама, на фотографијама, у пољупцима утиснутим у образе или косу.
Или можда исто тако у бескрајно нешто нестанемо.
Да л’ смо будни тада?