Zlata Lebović Jakovljević

Pisac ne bi trebalo da zavodi, ako već ne može da vodi.

Prioritete je odredio sam život: važniji je karakter od nacionalne pripadnosti, dom od domovine, a lična sloboda od države.

Neosvetljena prošlost kad-tad razori budućnost

„Ko zlima prašta, dobrima škodi

Pisanjem. Ja verujem da pisac pišući leči svoju dušu.

Od čega?

Od mržnje, od neljubavi, od ljubavi, od nepravdi…

Za mene nije više postojala budućnost – bio sam „muzelman“, onaj koji pluta – „otpisani“.

Šta znači onaj koji „pluta“?

Rekao bih, bez svesti o sebi, bez misli, bez želja, bez cilja, samo biljka.

Ipak, „biljka“ je sve zabeležila i sada priča o tome, zar to nije čudno?

Nije čudno, ja sam se izlečio.

Kako?

Zato je Čaplinov film Veliki diktator neprevaziđen u količini provokativnog i zdravog smeha. Ne znam za bolji film.

Neosvetljena prošlost je crna mrlja u pamćenju naroda, uvek isti talog – drugi su zli, drugi su krivi. U Nemačkoj, ni šezdesetih godina, mnogim Nemcima nije bilo jasno šta im se dogodilo, govorili

Mislim da sam već rekao, ne verujem u savršen svet, uvek će biti nevaljalaca koji će se izvući, ali zbog toga nisam defetista.

Da li se odričeš svog porekla i svoje nacije?

Ne. Poreklo i nacija su činjenice, a postoje stvari koje su za čoveka bitnije