Mirko Demić

, моја Анђелија, док год на твом лицу има те румени, није све изгубљено. Стид је остатак анђеоског у људима

О, никад нећу сазнати колико сам је рођењем наградио, а колико казнио. Да ли сам јој био више радост него ли оков? Да ли су је ланци мајчинства спутавали и гасили све дотадашње радости

Од првог корака сам се разболио од недостатка ваздуха, а можда и од туге. Гушило ме је и шкрипало у плућима, па ноћу нисам спавао, док бих дане проводио на раскрсници на којој се сијеку сан и јава. Живио сам углавном у мајчином наручју.

Тек потом је дошло сазнање да се иза сваке слободе смуца прут у намјери да јој дође главе.

Туђа смрт често зна да буде тежа од сопствене.

Ваљда сви који болују од јектике личе једни на друге; међу њих спадамо и ми чија су плућа залијечена мађијама

Рођен сам са фалинком да будуће болове и страхове одболујем и отпатим унапријед

Ето, шта је чо’ек!? Требао ми је скоро читав живот да проживим како би мирне душе могао да се обазрем и пљунем на све иза себе. Нити сам гдје био, нити шта урадио. Ништа створио, ништа срушио. Не прогоне ме сјени жртава нити сјенке оних чији сам створитељ. Остадох сам, као гудало. Људски се нећу ни оладити у гробу, а већ ћу бити заборављен. Без слова и без крова

Вјерујем да једино што од људи остаје јесу приче и зато ми је нарочито стало до ове, по којој ћете ме памтити.

Уместо да се бави питањем човека пред Богом, светина се прегла да преиспитује место Бога пред човеком. Уместо да избегне његово именовање, она је у том науму упорна, не би ли га тако упрљала собом.