Mirko Demić

, моја Анђелија, док год на твом лицу има те румени, није све изгубљено. Стид је остатак анђеоског у људима

О, никад нећу сазнати колико сам је рођењем наградио, а колико казнио. Да ли сам јој био више радост него ли оков? Да ли су је ланци мајчинства спутавали и гасили све дотадашње радости

Од првог корака сам се разболио од недостатка ваздуха, а можда и од туге. Гушило ме је и шкрипало у плућима, па ноћу нисам спавао, док бих дане проводио на раскрсници на којој се сијеку сан и јава. Живио сам углавном у мајчином наручју.