Džonatan Hajt

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Sada već znate da ne možete prosto da odlučite da prestanete suditi o drugima ili da prestanete sa licemerjem. Ali kao što je Buda podučavao, jahač može postepeno naučiti kako da ukroti slona, a meditiranje je jedan od načina da se to obavi. Pokazalo se da meditiranje ljude umiruje, umanjuje njihove reakcije na uspone, padove i sitne provokacije života.35 Meditiranje je istočnjački način da se obučite kako da stvari sagledavate psihološki.

Naivni realizam nam daje svet pun dobra i zla, i to nam donosi krajnje uznemirujuće implikacije saveta mudraca u vezi sa licemerjem: dobro i zlo ne postoje izvan našeg verovanja u njih.

Ispostavlja se da je moja reakcija na uspeh lišena oduševljenja normalna. A sa evolutivnog stanovišta, čak je i razumna. Životinje osete nalet dopamina, neurotransmitera zadovoljstva, kad god urade nešto što podstiče njihove evolutivne interese i pomera ih napred u igri života. Hrana i seks donose zadovoljstvo, a to zadovoljstvo služi kao pojačalo (u biheviorističkom smislu) koje motiviše kasnije pokušaje pronalaženja hrane i seksa. Za ljude, međutim, igra je kompleksnija. Ljudi pobeđuju u igri života tako što postižu visoki status i ugled, gaje prijateljstva, pronalaze najbolje partnere, akumulišu resurse i podižu decu tako da budu uspešna u istoj igri. Ljudi imaju mnoge ciljeve i stoga mnoge resurse za zadovoljstvo. Dakle, pomislili biste kako nam sleduje ogromna i dugotrajna doza dopamina kad god ostvarimo neki važan cilj. Ali tu je štos sa ovim pojačalom: najbolje deluje kada usledi nekoliko sekundi – ne minuta ili sati – posle konkretnog ponašanja.

Slon funkcioniše na isti način: on oseća zadovoljstvo kad god načini korak u pravom smeru. Slon uči kad god zadovoljstvo (ili bol) usledi odmah posle ponašanja, ali ima problema da poveže uspeh u petak sa onim što je učinio u ponedeljak.

Antropolog Kliford Gerc napisao je da je „čovek životinja koja visi u mrežama značaja koje je sam ispleo.“32 To će reći, svet u kojem živimo ne sastoji se zaista od kamenja, drveća i fizičkih predmeta; to je svet uvreda, prilika, statusnih simbola, izdaja, svetaca i grešnika. Sve su to ljudske tvorevine koje, premda stvarne na sopstveni način, nisu stvarne na način na koji su to kamenje i drveće. Te ljudske tvorevine su kao vile u Petru Panu Dž. M. Barija: postoje samo ako u njih verujete. One su Matriks (iz istoimenog filma); one su saglasna halucinacija.

Ovo možemo nazvati „principom napretka“: zadovoljstvo pre potiče iz napredovanja prema cilju nego iz njegovog ostvarenja.

Proninova i Ros povezuju taj otpor sa pojavom koju nazivaju „naivnim realizmom“: svako od nas misli da svet vidi drugačije od onoga kakav on zaista jeste. Dalje, verujemo da su činjenice takve kakve ih mi vidimo očigledne svima ostalima, pa bi oni stoga trebalo da su saglasni sa nama. Ukoliko nisu saglasni, sledi ili da još nisu upoznati sa relevantnim činjenicama ili su zaslepljeni svojim interesima i ideologijama. Ljudi prihvataju da su im stavovi oblikovani na osnovu njihove prošlosti, ali takva iskustva se sagledavaju neizostavno kao nešto što je produbilo njihove zaključke; na primer, to što je neko lekar daje mu poseban uvid u probleme industrije zdravstvene zaštite. Ali prošlost drugih ljudi se koristi za objašnjenje njihove pristrasnosti i potajnih motivacija; na primer, lekari ne smatraju da advokati nisu saglasni sa njima u vezi sa reformom pravosuđa zato što rade sa žrtvama zloupotreba u zdravstvu (te tako sami imaju poseban uvid) već zato što ih samoživost čini pristrasnim u razmišljanju. Izgleda jasno kao dan, naivnom realisti, da su svi pod uticajem ideologije i samoživosti. Samo ja nisam. Ja stvari vidim onakvim kakve one jesu.

U životu, možete da radite koliko god želite i gomilate sva bogatstva, voćnjake i konkubine koje poželite, ali ne možete napredovati. Zbog toga što ne možete da promenite svoje „prirodno i uobičajeno stanje mira“, bogatstva koja gomilate samo će vam podići očekivanja i ostaviti vas u istoj situaciji kao i ranije. Opet, ne shvatajući uzaludnost svojih napora, mi i dalje stremimo, radeći sve vreme stvari koje nam pomažu da pobedimo u igri života. Želeći uvek više nego što imamo, trčimo i trčimo i trčimo, kao hrčak u točku.

Buda je otišao korak dalje. I on je savetovao da se bude ravnodušan prema usponima i padovima u životu, ali je predlagao da potpuno napustimo igru. Budizam je skup praksi za bekstvo iz samsare i beskrajnog ciklusa ponovnih rađanja. Iako podeljeni oko toga da li da se povuku iz sveta ili stupe u odnos sa njim, svi budisti su saglasni oko značaja obučavanja uma da prestane sa svojim neprekidnim prosuđivanjem.