Oskar Vajld

Oko svega što se telesno i duhovno izdvaja i ističe, lebdi kao neka kob, kao što je ona što izgleda da prati nesigurne korake kraljeva kroz celu istoriju. Bolje je ne razlikovati se ni od koga. Ružni i glupi ljudi najbolje žive. Oni su u stanju da sede mirno i blenu u igru.

Oni, doduše, ne znaju za pobede, ali isto tako ne znaju ni za poraze. Žive kao što bi trebalo svi mi da živimo: bezbrižno, ravnodušno i spokojno. Oni ne čine nikome zla, ali i ne primaju ga iz tuđih ruku

verujem, kada bi samo jedan čovek hteo svoj život da proživi u potpunosti i do kraja, da dâ svakom osećanju oblik, svakoj misli izraz, svakom snu stvarnost... verujem da bi svet dobio takav zamah radosti da bismo mi zaboravili sve bolesti srednjeg veka i vratili se helenskom idealu – ili možda nečemu što bi bilo intimnije i bogatije od helenskog ideala.

Za mene je lepota čudo nad čudima. Samo šuplji ljudi ne sude svetu po njegovom izgledu. Prava tajna sveta jeste vi­dljivo, ne nevidljivo...

Uvek! To je strašna reč. Ja se grozim kada je čujem. Žene je tako rado upotrebljuju. One upropašćavaju svaki roman pokušajem da večito traje. Osim toga, ta reč nema smisla. Jedina razlika između ćudi i doživotne strasti u tome je što ćud nešto duže traje.

Ja sam ljubomoran na sve čija lepota ne umire. Ljubomoran sam na sliku koju si od mene napravio. Što ona da sačuva ono što ja moram izgubiti? Svaki trenutak što prolazi oduzima nešto od mene i daje njoj. O, kada bi nešto obrnuto bilo! Kada bi se slika mogla menjati, a ja uvek ostati što sam!

Kad bih znao ko je čoveka oglasio za razumnu životinju! Taj je suviše prenaglio. Čovek je sve drugo samo ne razuman.

– Možete li se setiti ma koje svoje greške iz mladosti, gospođo vojvotkinjo! – upita je on, gledajući je preko stola.
– Bojim se da ih se sećam mnogo! – uzviknu ona.
– Onda ih ponovite još jednom – reče on ozbiljno. – Da se mladost povrati, treba samo ponoviti njene ludosti.

ad god sam u nju ulazio, bilo je ili toliko sveta da nisam mogao videti slike, što je strašno; ili je bilo toliko slika da nisam mogao videti svet, što je još strašnije

za čoveka postoji na zemlji samo jedno što bi bilo neprijatnije od toga da svet o njemu mnogo govori, a to je, da se o njemu uopšte ne govori.