Anete Bjeufelt

Čudna je pojava sećanje. Određeni prizori iz svaštare istorije razvlače se do beskonačnosti. Nikad ne dokučiš do kraja sve pojedinosti. U nekim drugim trenucima vreme proleti poput užurbane godine kojoj ne uspevaš da pohvataš konce.

Život je kratak.

Nema vremena ni za šta sem za ljubav.

Suština je u tome da nekako iskoristiš dan. Moraš da rizikuješ. U suprotnom, život će naprosto proći pored tebe.

Trava je uvek zelenija tamo gde je zalivaju

na kraju krajeva čujemo ono što želimo, a Una je s godinama razvila selektivni sluh.

Suština je u tome da nekako iskoristiš dan. Moraš da rizikuješ. U suprotnom, život će naprosto proći pored tebe

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe

U četrnaestoj se Fabiola razvila u tamnooku mladicu neizmerno visokih jagodica. Tankovijastu, ali s parom čudesno dugačkih stabljika koje su je okretno nosile kroz kapiju samostana i naniže do La Plate.

Fabiola bi sela na klupu i zanela se u sanjarenje pod krošnjama ljubičastih žakarandi.

Fabiola je primetila da neki ljudi okreću stopala prema unutra, nastojeći da ne zauzimaju dodatni prostor, dok su se neki drugi nametljivo razmetali svojim nestašno ukrštenim kaišićima i cipelama bucmastih vrhova. Kuda su išle te cipele i da li se među njima nalazio par koji je pripadao Fabiolinom ocu?