Anete Bjeufelt

Čudna je pojava sećanje. Određeni prizori iz svaštare istorije razvlače se do beskonačnosti. Nikad ne dokučiš do kraja sve pojedinosti. U nekim drugim trenucima vreme proleti poput užurbane godine kojoj ne uspevaš da pohvataš konce.

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Pogled se u toku dana mnogo puta promeni. Oblaci, tuge i sreća provejavaju pored rama. Žive slike, a sve su prolazne.

A kada dunu vetrovi, čvrsto se uhvati za nešto! Za ogradu, pojas za spasavanje ili naprosto za onoga do sebe.

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe.

Život je kratak.

Nema vremena ni za šta sem za ljubav.

Suština je u tome da nekako iskoristiš dan. Moraš da rizikuješ. U suprotnom, život će naprosto proći pored tebe.

Trava je uvek zelenija tamo gde je zalivaju

na kraju krajeva čujemo ono što želimo, a Una je s godinama razvila selektivni sluh.

Suština je u tome da nekako iskoristiš dan. Moraš da rizikuješ. U suprotnom, život će naprosto proći pored tebe

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe

U četrnaestoj se Fabiola razvila u tamnooku mladicu neizmerno visokih jagodica. Tankovijastu, ali s parom čudesno dugačkih stabljika koje su je okretno nosile kroz kapiju samostana i naniže do La Plate.