Srđan Valjarević

Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi.

Izašao sam napolje i bio sam gladan. Bilo je završeno. Sagnuo sam glavu. Video sam izgriženi list na korici hleba. Gledao sam u hleb, bio je spreman da ga mazne golub ili neka druga ptica. A onda sam gledao list sa orahovog drveta. Izgledao je lepše od korice hleba.

Nisam lepo ni postupao. Bio sam nepravedan prema nekim ljudima, bio sam neodgovoran prema nekim obavezama. Bio sam, najčešće, vrlo nepažljiv uopšte. Nekako sam preživljavao sve to. Uspevalo mi je. Čak sam nešto i radio, i zarađivao. Iako to ne bih smeo sasvim da tvrdim. To, da sam preživeo sve to bez ikakvih posledica. Uvek ima posledica, dođu pre ili kasnije.

Reč radost postoji samo u promenama.

Pitao me je samo da li poznajem i da li volim da čitam radove Ludviga Vitgenštajna, i ja sam odgovorio da volim, i da ih rado čitam.

Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje

došao fotograf, i pozvali su me gore, u „Vilu Serbeloni“

seo pored mene.

Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.

Ostao sam još malo pored tog drveta, uvek je teško kad se razboliš i kad si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvo pored tog drveta, zbog društva