Bet Kempton

Ži­vo­tom is­pu­nje­nim le­po­tom, po­ve­za­nim sa pri­ro­dom, pro­že­tim ener­gi­jom sva­kod­nev­nog bla­go­sta­nja

ne­sa­vr­še­ne i ne­pot­pu­ne pri­ro­de sve­ga.

Na­če­la va­bi-sa­bi­ja uče nas da odu­sta­ne­mo od po­tra­ge za sa­vr­šen­stvom i pri­hva­ti­mo se­be ona­kve ka­kvi smo. Pru­ža­ju nam sred­stva da po­beg­ne­mo od ha­o­sa i ma­te­ri­jal­nog pri­ti­ska sa­vre­me­nog ži­vo­ta, da bi­smo bi­li sreć­ni sa ma­nje. Pod­se­ća­ju nas da tra­ži­mo le­po­tu u sva­kod­ne­vi­ci, da joj se pre­pu­sti­mo i, sa­mim tim, ose­ti­mo za­hval­nost pre­ma sa­mom ži­vo­tu.

je na­čin na ko­ji idu kroz ži­vot i ce­ne le­po­tu.

Va­bi-sa­bi je pre­po­zna­va­nje da­ro­va jed­no­stav­nog, spo­rog i pri­rod­nog ži­vlje­nja.
Va­bi-sa­bi je sta­nje sr­ca. To je du­bo­ko udi­sa­nje i spo­ro iz­di­sa­nje. Ose­ća se u tre­nut­ku istin­ske za­hval­no­sti – sa­vr­še­ni tre­nu­tak u ne­sa­vr­še­nom sve­tu

spo­roj re­vo­lu­ci­ji, žud­nji za jed­no­stav­ni­jim, svr­sis­hod­ni­jim ži­vo­tom.

Va­bi-sa­bi je pri­hva­ta­nje i po­što­va­nje ne­stal­ne,

Pre­za­u­ze­ti smo, pre­vi­še ra­di­mo i pre­vi­še smo ras­tr­za­ni.

Me­se­ča­ri­mo kroz ži­vot, otu­pe­lih ču­la, za­to­če­ni u ša­blo­ni­ma, vi­še obra­ća­mo pa­žnju na po­zna­te lič­no­sti, re­kla­me i dru­štve­ne mre­že ne­go na is­tra­ži­va­nje sop­stve­nog ži­vo­ta i svih nje­go­vih bo­ga­tih mo­guć­no­sti.

Ve­ru­jem da se naj­bo­lje ose­ća­mo i ce­ni­mo sva­ki dan, sva­ki tre­nu­tak, on­da ka­da ži­vi­mo u skla­du s pri­ro­dom, po­štu­ju­ći je i pra­te­ći njen ri­tam.