Alexandre Dumas

se, dakle, poče moliti ne predano, već pomamno. Molio se Bogu sasvim glasno, i sada se više nije plašio svojih reči; tada bi padao kao u neki zanos; video je Boga kako zablista pri svakoj reči koju bi izgovorio; sva dela svoga skromnog i promašenog života pripisivao je volji Svemogućeg, izvlačio iz njih pouke, zavetovao se da će izvršiti izvesne zadatke i na kraju svake molitve dodao bi i pomalo sebičnu molbu, za koju ljudi češće nađu načina da upute ljudima nego Bogu: „I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo onima koji su nas uvredili.“

Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe

– Mislim pre svega na jednu stvar: koliko vam je mnogo oštroumnog razmišljanja bilo potrebno da biste stigli do cilja do koga ste dospeli. Šta biste učinili kada biste opet postali slobodni?

– Ništa, može biti; taj višak moje pameti možda bi se rasturio u beznačajnim radnjama. Potrebna je nesreća da se prokopaju izvesni tajanstveni lagumi skriveni u ljudskom umu, potreban je pritisak da barut plane. Tamnovanje je usredsredilo na jednu tačku sve moje sposobnosti koje su ranije lebdele na raznim stranama; one su se sudarile u uzanom prostoru, a vi znate da iz sudara oblaka proističe elektricitet, iz elektriciteta munja, a iz munje svetlost.