Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Današnji vatreni mladić užasnut bi ustuknuo kad biste mu pokazali njegovu sliku kakav će biti u starosti.

Uopšte uzevši, mi nekako nismo stvoreni za parlamentarne zborove. Na svima našim zborovima, počevši od seljačkog zbora pa do svih mogućih učenih i drugih zborova, ako se u njima ne nađe jedna pametna glava koja će upravljati celim zborom, onda vlada neopisana pometnja. Čak vam ne umem ni kazati zašto je to tako; vidi se, svet je takav; samo polaze za rukom oni zborovi koji se iskupe radi pijanke ili gozbe, na primer: klubovi i svakojake staničke dvorane po nemački udešene.

Rusijo, Rusijo! Vidim ja tebe; iz moje divne, prelepe daljine vidim te. Siromašno je, raštrkano i neugodno sve u tebi; neće razdragati niti unezveriti poglede gorostasne prirodne lepote, krunisane smelim vanrednim lepotama umetnosti – gradovi s mnogobrojnim prozorima na visokim dvorovima, uraslim u stene, živopisno drveće i bršljan što rastu oko kuća, u šuštanju iznad sebe u visini razgleda beskrajne, gorostasne stene; neće se zasijati kroz tamne lukove što se jedan iznad drugog dižu, obavijeni vinovom lozom, bršljanom i neizbrojnim milionima divljih ruža, neće se kroz njih u daljini zasijati večiti lanci obasjanih