Jovan Dučić

Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег… А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће, и има увек став одважан. А пошто не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другимa учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичним моментима.

Напротив, многе несреће не бисмо можда ни избегли да смо на њих дуго мислили, као што је случај да човек добије баш ону болест на коју највише мисли.

Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично и слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило, и само лудаци су слободни.

Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи него само оног кога се боји. Човек одиста храбар не мрзи него презире.

Човекова срећа, међутим, не може никад бити потпуна ако и сваки свој прохтев узме за потребу; а то је баш најчешћи случај. Сваки успех и сваки добитак значи радост, али ни срећа није у сталним успесима, него само у остварењу једне централне намере. Зато није чудо што је скромност сматрана за срећу већ откад људи постоје.

Умереност, која је ишла до самоодрицања, била је златна врлина за грчке мудраце.

не може примити доброчинство осим оно које и сам може другом учинити. Римљани су чак сматрали да човек врши превару, ако од неког прими услугу коју му није у стању вратити.

Највећи број људи не знају шта хоће, а велики број људи не знају колико могу. Најређи је случај човека који зна и шта хоће и колико може.

И зачудо, ниједан човек не уме да одмери срећу коју има, него само срећу коју нема. Најсрећнији је човек онај који уме да се удуби онолико у своју срећу, као што се други удубе у своју несрећу.

Филозофија ће зато, као и све религије, увек проповедати да је благодет једино у скромном животу, а то значи у самоодрицању. Одиста, покушајте да се нечег одречете, и видећете колико одједном осетите вере у себе. Одреците се затим још нечег, и видећете како се наједном почнете осећати моћнијим од свих непријатеља; а одреците се, најзад, нечег што је било ваше највеће и централно задовољство, и ви ћете се коначно осетити силнијим и од самог живота. Покажите самом себи да можете живети са врло мало друштвених веза, и бити срећан и с половину или трећину свог имања, и да се можете осећати снажним и само с двојицом пријатеља, место безбројних и блиставих познанстава, и да можете спокојно становати у предграђу, место у средишту великог града, чак и у селу, место у вароши. Одреците се, на крају крајева, и својих непријатеља, као да не постоје, јер и они представљају један терет, беспотребан, на вашим колима. Нарочито уверите сами себе како је сасвим могућно све материјалне среће заменити моралним и духовним, да сујету можемо заменити поносом, а самољубље заменити частољубљем.