Danijela Sačerdoti

verujem u nešto što mi je rekla baka pre mnogo, mnogo godina: da ljubav nikad ne umire i da nas, kada odemo, tamo negde čeka ljubav koju smo pružali drugima dok smo bili živi. Da je, daleko od straha i bola, ljubav tu da nas spase.

Zašto bi ljubav bila greh, kada nikome ne škodi?

replavio me je očaj, uprkos mom opiranju. Kao... kao da život prolazi pored mene, a ja nepomično stojim.

– Ne, nisam mislila na to – zastala je da promisli. – Razmišljala sam koliko je u mojoj porodici bilo tako malo spokoja. Uvek je bilo nekakvih... sukoba, najrazličitijih. Ne sećam se ni jednog jedinog dana nalik današnjem. I to me sve vreme... zaprepašćuje. Znaš, kad vidim kako žive druge porodice, kao što je Šonina, i tvoja kada smo bili deca. Ta sloga... – Tragala je za pravim rečima. – Teško mi je da objasnim. Nama su Božić, rođendani i slične prilike bile veliki napor.

Naučila sam da se zaveti krše a obećanja zaboravljaju. Sve što imamo jeste nada da nam ljubav, poput peska, neće iscureti kroz prste.

Duboko verujem da volimo samo jednom. Samo što ponekad, koga

mislimo da volimo, nije naša srodna duša. Ponekad, kada izgubimo nekoga, pomislimo da život više nema smisla i slepo sledimo svoje srce koje se prepustilo očaju

Ali često se ispostavi da je, uprkos toj patnji, naša srodna duša i dalje tu negde. Život može da nam pruži drugu priliku, i to neuporedivo bolju od prethodne