Вук Стефановић Караџић

Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара!

Па се онда упути к Соломону; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је. Онда му премудри одговори: “Ако узмеш ђевојку, ти знаш, ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!”

Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.”

“Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г….

“Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда.“

одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: “Устајте, браћо! свануло се” а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су н

– Ево сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.

Епска песма памти већину чланова „последњих“ Бранковића: Ђурђа и Јерину, султанију Мару, слепог Стефана и Гргура. Веома позитивно је представљена Стефанова жена Анђелија, преподобна мати Ангелина, која се често у усменој традицији помиње и као жена слепог Гргура. Светитељски култ мајке Ангелине и њених потомака Максима и Јована посебно је развијен у сремском манастиру Крушедолу.

Када је реч о феномену ауторства, усмена књижевност је књижевност која се одриче појединца, истовремено га промовишући као врховну вредност. Аутор у народној књижевности не постоји због тога што појединац у усменој култури заступа ставове колектива.

Чујете ли, сва српска господо!

Вино пити, а не опити се,

нит је било, нити може бити!