Leigh Bardugo

»Jednog ćeš dana dobiti ono što te ide, Brekkeru.«

»Hoću«, rekao je Kaz, »ako na svijetu ima imalo pravde. A svi znamo koliko je to malo vjerojatno.«

»Hajde, Jespere. U Vrani te čeka bonus. Igraj do jutra ili dok te ne napusti sreća, što god se prvo dogodilo.«

»Ponovno mito?«

»Ja sam čovjek od navika.«

»I ja sam, na tvoju sreću«.

Znao se ljutiti jednako kao što je znao i piti, a zahvaljujući njegovim pričama Kazove su pobjede obično zvučale kao da pripadaju svima.

On je obično volio tišinu: zapravo bi s velikim veseljem većini ljudi zašio usta.

»Čula sam sirenu.«

»Dobrodošla slučajnost. Nadahnuće crpim iz svega oko sebe.«

»Kad svi znaju da si čudovište, ne moraš gubiti vrijeme na to da doista izvodiš čudovišne stvari.«

»Tebi je pohlepa bog, Kaze.«

Tome se skoro nasmijao. »Ne, Inej. Pohlepa mi je sluga. Ona mi je sluga i uporište.«

»A kojem ti bogu onda služiš?«

»Onom koji će mi zajamčiti uspjeh.«

»Mislim da bogovi tako ne funkcioniraju.«

»Mislim da me za to baš briga.«

»Kako si znao da ću na vrijeme stići do Van Daala?« upitala je.

»Jer uvijek stigneš na vrijeme.«

»Trebao si me ranije upozoriti.«

»Mislio sam da će tvoji Sveci cijeniti izazov.«

Neko je vrijeme šutjela, a onda ju je začuo negdje iza svojih leđa. »Ljudi se bogovima rugaju sve dok ih ne zatrebaju, Kaz.«

Nije je vidio da odlazi, samo je osjetio da je više nema.

Duhovi, pomislio je Kaz. Dječački strah, no sad je u to bio posve uvjeren. Jordie se konačno došao osvetiti. Vrijeme je da platiš dugove, Kaz. Ne možeš ništa dobiti besplatno.

Ta pomisao kroz Kazov je um proletjela na nekome ponižavajuće neshvatljivom valu panike, a fantom se zatim nadvio nad njega, pa je osjetio oštar ubod igle u vrat. Duh s injekcijom u ruci?

Budalo, pomislio je. I zatim je utonuo u tamu.