Dušan Miklja

Strah koji me je zbog toga odjednom obuzeo nije poticao samo iz brige o tome da li će biti sačuvan dokument koji je, uostalom, imao samo biografsko značenje već i iz nepodnošljivog osećaja da se u rukama kruni i nestaje otisak samoga života. Ne umire, dakle, samo čovek već i sećanje na njega. Oni koji se opreznije služe rečima svakako ne bi izjavili da sećanja „umiru“ već samo da „blede“ ali se sve, ipak, svodi na isto.

Nije, naravno, bilo ništa neobično da se dela čak i čuvenih majstora nađu u birtijama jer su ih slikari zalagali za piće. Mada se zbog toga za flamanske kafedžije može reći da su bili prvi galeristi i kolekcionari

– Zar nije primetio – pitao je prostodušno – da čak i tako primitivno urađen središni ornament ima grešku? Da su kraci nejednake dužine?

– Namerno je to učinjeno – odgovori putnik sa sigurnošću koja je trgovca još više zbunila. – Pošto su uvereni da je jedino Alah nepogrešiv, tkači su u svesnim omaškama videli dokaz verske poniznosti.

Svi oni koji leti, razdražljivi i znojavi, hrle na jug, ne znaju kakvo je zadovoljstvo putovati na sever.

Pošto, kako iz toga proizilazi, o sebi nije govorila, njenim susedima nije preostalo ništa drugo, već da je procenjuju na osnovu onoga što vide, što će reći na osnovu spoljnih obeležja. Takva merila su joj, u to nema nikakve sumnje, išla u prilog, jer je bez izuzetaka, bila uvek uredna i u dobrom raspoloženju. Da je na to veoma pazila svedoči činjenica da je ni u ranim jutarnjim časovima niko nije video da do obližnje prodavnice s hranom odlazi bez šminke i šešira. Raspolagala je, očito, velikom zbirkom šešira koji su, kao buketi cveća, podsećali na bel epok ili na takođe slavno viktorijansko doba.

Kućepaziteljice koje su je kadgod im se pružila prilika uhodile, klele su se, isto tako uvereno kao i slikari, da su je zaticali kako s cvećem šapuće, ili se možda samo uzajamno, jedno drugom poveravaju. Bilo kako bilo, cvetanje na Monmartru džinovskih orhideja koje su uspevale jedino na Tajlandu, moglo se objasniti isključivo svetiteljskim rukama dame s kučencetom.

U to vreme, naravno, nismo znali da su patricijskim zadovoljstvima namenjene senovite bašte, a ne gradske plaže s razdražljivim i znojavim kupačima.

Sve do tog prokletog poklopca od tuča koji se, naslonjen na vrata, hteli mi to ili ne, nudio kao verodostojan i temeljan dokaz poremećenosti

Dok je nevidljivi nebeski ribar ispod krošnje oraha bacao mrežu satkanu od žutih sunčanih mrlja i tamnozelenih senki

da vremensku prazninu popunjavamo nagađanjem, što će reći nekom vrstom primenjene vidovitosti