Vladimir Tabašević

u svoju sklonost da se noćima zagledan u sveću priseća svoje prošlosti koja je trebalo da izgleda za nijansu drugačije, pa on sada ne bi bio ovde gde jeste, nego negde drugde, gde nije, tu svoju sklonost gledanja u sveću, pukovnik zove – svećanje.

e želim kao pukovnik da osvajam vrhove sopstvenog jezika na kojima je pobodeno ništa drugo do jedna obična laž koju bih pokušavao, vešto, da ispredam o sebi nekome koga ni ne znam

dakle, moje misli o tome i jesu nekakvi paranojevi. Nalikuju nojevima, zabijaju glave u pesak mojih običnih misli i tu zakopavaju svoja jaja.

n je tek sećanje na sebe, tako kaže.

Jer, znaš, meni je isuviše važno da se pakao čovekove egzistencije dočara, da se taj besmisao čovekovog boravka na Zemlji opiše tako da nam svima napokon bude jasno da je ovo što živimo već pakao i da nema nikakve smrti, ni pakla posle, da nema onostranosti kao takve

mala je ona tu sklonost koju verujem da imaju svi nesrećni ljudi, da se seća svoje budućnosti.

Ona obično zna unapred čemu će se nadati i zato rado čini usluge ljudima za koje odluči da su im navodno potrebne njene usluge. To je njen stil. Ona zna koga bi zarobila svojim uslugama.

ili je Marta jednostavno nestala netragom, kao što sve Marte ovog sveta i nisu, nikada kroz istoriju, imale bog zna koliko srećnije sudbine, i kao što sve Marte ovog sveta mogu tek tako da nestanu, netragom, jer ako se rodiš kao Marta, sve su prilike da ćeš takav nekakav život i voditi, i da ćeš se tako nekako u tom životu i izgubiti.

stoji ta neopisiva glupost u čoveku koja ga tera da veruje da je veća istina sadržana u stvarima na koje nabasa nego u onima koje su mu dostupne i nazočne

„Ne, ne mogu sad, pričaću ti kad se budemo videli“, odgovorila je i prekinula vezu makazama misteriozne tišine.
Nakon poziva i ja sam