Dino Bucati

Ali kako je sve to sublesasto, jesu li ove besmislice dostojne jednog oficira Tvrđave Bastijani?

ipak, jednom prilikom, bilo je to davnog septembra, oficir je zastao i zagledao se u taj zid, gotovo opčinjen;

vreme je bilo brže od vas, i vi ne možete iznova početi.

Počeo je da mrzi ulicu koja ga je usamljenog vodila kući, uvek ista i pusta.

on ga je posmatrao spolja, iako sa žaljenjem; da mu se vrati, ne bi mu prijalo, nova lica, drugačije navike, novi izrazi, koje nije usvojio.

Đovani Drogo je prebledeo.

– Ali onda, ekselencijo – reče gotovo mucajući – onda bi se moglo desiti da tamo ostanem ceo život.

Drogo je shvatio da je ispao budala, shvatio je da su ga drugari nasankali, da je na generala sigurno ostavio osrednji utisak, i da se više ništa ne može učiniti. Osećaj nepravde pekao ga je u grudima, u predelu srca. „Mogu i da napustim službu“, pomislio je, „na kraju krajeva, neću umreti od gladi, još uvek sam mlad.“

Nije se pobunio, dakle, nije otišao iz službe, odbacio je nepravdu bez ijedne reči, i vraća se na staro mesto.

veruje da još uvek ima beskrajno vreme na raspolaganju

drugari koji su mu prećutali veliku vest, da bi ga pretekli i imali jednog takmaca manje