Juval Noa Harari

Zašto, međutim, Kinezi, Indijci, muslimani i Španci, koji svi pripadaju međusobno veoma različitim kulturama i ne uspevaju da se slože manje-više ni u čemu, složno veruju u zlato? Zašto se nije ispostavilo da, dok Španci veruju u zlato, muslimani veruju u ječam, Indijci u kauri školjke, a Kinezi u bale svile. Ekonomiste imaju na ovo spreman odgovor. Kad trgovina poveže dve oblasti, zakoni ponude i potražnje poravnavaju cene robe koja se može prevesti. Da bismo razumeli zašto, razmotrimo jedan hipotetički slučaj. Pretpostavimo da su, kada je između Indije i Sredozemlja uspostavljena redovna trgovina, Indijci bili nezainteresovani za zlato, te je ono tamo bilo gotovo bezvredno. Na Sredozemlju je, naprotiv, bilo statusni simbol za kojim se žudelo, te mu je stoga cena bila visoka. Šta bi se desilo zatim?

Trgovci koji putuju između Indije i Sredozemlja primetili bi razliku u vrednosti zlata. Da bi ostvarili zaradu, kupovali bi ga jeftino u Indiji, pa skupo prodavali na Sredozemlju. Zbog toga bi potražnja za zlatom u Indiji naglo skočila, a usled toga i njegova vrednost. Istovremeno bi Sredozemlje bilo preplavljeno njime, pa bi mu vrednost opadala. Za kratko vreme vrednost zlata u Indiji i na Sredozemlju približno bi se poravnala. Sama činjenica da se na Sredozemlju veruje u zlato navela bi i Indijce da počnu da veruju u njega. Čak i ako njima ono i dalje ne bi bilo korisno ni za šta, činjenica da se na Sredozemlju za njim žudi bila bi dovoljna da ga i sami vrednuju.

Uočavanje pravca u kome se istorija kreće zapravo je pitanje tačke gledišta. Kada posmatramo istoriju iz ptičje perspektive, razmatrajući razvoj događaja u višedecenijskom ili viševekovnom rasponu, teško je reći kreće li se istorija ka objedinjavanju ili ka razjedinjavanju. Da bi se razumeli dugoročni procesi, ptičja perspektiva je suviše kratkovida. U tu svrhu je bolje zauzeti osmatračnicu na kosmičkom špijunskom satelitu, čije vidno polje umesto vekova obuhvata milenijume. S takvog vidikovca postaje kristalno jasno da se istorija neumorno kreće ka objedinjavanju. Razjedinjavanje hrišćanstva u sekte i krah mongolskog carstva samo su ležeći policajci na istorijskom auto-putu.

Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.