Penelopi Vord

Prvi put u životu sam se pomolio bogu. Čudno je to kako se čitav život pitaš postoji li bog sve dok u kritičnom trenutku ne počneš da ga preklinješ za pomoć kao da nikad nisi ni sumnjao u njegovo postojanje

ako se vrati, onda je tvoj; ako se ne vrati, nikad nije ni bio

Onaj koji je otišao treba i da ostane tamo negde, a ne da se vrati pa da te ostavi ponovo

Moraš se prisiliti da ga otvoriš čak i kad je slomljeno. Slomljeno srce i dalje kuca.

Rekla sam sebi da volim svoju nezavisnost: mogla sam da radim šta sam htela, da idem kuda želim, da jedem šta hoću i kad hoću, ali duboko u duši čeznula sam da život podelim s nekim.
Ma koliko da sam se trudila, moje misli su se uvek vraćale njemu.

Sudbina nas je zajebala

Imao sam osećaj da mi se tog dana svet srušio

Tako je, jebote, dobro videti te opet, Greta

Gledajući je u oči setio sam se da gledam u dušu prve osobe koja je uspela da se osetim voljenim. Za to ću joj večno biti zahvalan.

Nisam zaboravio ništa.
Ni jednu jedinu sitnicu.