Vivijan Ditmar

Pošto su mnogi od nas već vrlo rano naučili da su određena osećanja loša, ili nepoželjna, često ne možemo tek tako da ih proizvedemo. Neki kanali za nastanak osećanja već odavno su zapušeni, dok su drugi očigledno pogrešno povezani. To čini da, recimo, nešto interpretiramo kao pogrešno (nije kako treba), ali zbog toga ne nastaje bes, već tuga, strah ili stid.

Dete uči da ljudi koji su mu najbliži, koji ga navodno vole najviše na svetu i od kojih je i dalje egzistencijalno zavisno u svakom pogledu, s velikom doslednošću odbijaju njega i njegove potrebe i ostavljaju ga samog s njegovim bolom. Jedina sigurnost koja odatle može da se nauči jeste sigurnost da se naklonost može kupiti potčinjavanjem. Da li je to zaista ono što svojoj deci hoćemo da predamo u nasleđe?

Kreativnost kao odgovor na konflikt potreba znači da se traži rešenje kojim će svi učesnici biti što zadovoljniji. Ovakva rešenja ja rado nazivam rešenjima koja povezuju pošto povezuju potrebe svih. Ona se od klasičnog kompromisa razlikuju po tome što on često ima natruo ukus – pošto rešenjem niko nije zaista zadovoljan.