Ana Vučković

Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to.

tate su snažne na slikama, ali onda umru potpuno volšebno, odjednom nema tih gromada, tih jakih ruku i mišica, pričamo o tome kako se prvo mnogo ljutiš jer nema stiska, i on je dozvolio da ga ne bude, tata će da ne umre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tebe, njegove devojčice, tata je uvek sve ispunio, i lego kocke, i tata vodi na kolače i vozi na rođendan, tata ne spava noću, nego celu noć vozi na letovanje, a ti spavaš.

Bolje da čovek živi duže, pa i da ga malo boli. Bolje da umre čim počne da boli. Mantre i sentence. Umro je rano, pa ga se ne seća. I bolje. Ne zna kako je imati tatu. Bolje je što ga se sećaš i ipak imaš uspomenu. Ljudima je sve bolje i ništa nije bolje. Sve je bolje, kako se uzme.

bilo bi odlično da postoji festival na kom možeš da izabereš osobu i gledaš njen film, da vidiš svet njenim očima, od samog početka, od udaha.

Počela sam svaku svoju misao da govorim. Čini mi se da sve treba jedni drugima da kažemo, jer ljudi ćute, a onda umru i ta misao ode s njima.

Kao što ne primetim da sam zaspala, tako ću jednog dana umreti ne znajući.

Volim svoje teorije negiranja smrti, lagane i apsurdne. Takva je i teorija o telefonu. Ako nisi izbrisao broj telefona onog umrlog, on nekako živi.

Devet meseci. Kad neko umre, taman ti toliko treba da zaboraviš kako je zvučao, bude ti teško da se setiš, moraš da se napregneš.

Zašto bi iko tako mlad razmišljao o smrti? Koliko je drugih tema za mlado biće.

. Nekoga štediš sve vreme, da bi ga onda pustio, nije fer, uljuljkivanje i sve je u najboljem redu, dok odjednom ne shvatiš kako su ti sve dali da bi te naglo ostavili. Nije hteo, ali te je ostavio, otišao, morala si da ga pustiš. Dugo sam bila ljuta na tatu što je umro. Pa i na mamu što ga je pustila. I na sebe što sam ga pustila. A najednom sam prestala da budem ljuta. Tako to ide.