Vesna Dedić

Pričam joj ono što bi svaka devojka i žena želele da čuju. Nema veze što lažem jer život je lepši kada veruješ da će ti se desiti ono čemu se nadaš.

Rođeni Beograđani, kada osete da padaju u depresiju, moraju da skoknu do lekara, apoteke ili do kafane. Mi provincijalci skoknemo Ibarskom ili auto-putem do rodnog grada. Ako tako ne uspemo da se izvučemo, onda prelazimo na beogradsku varijantu lekar-apoteka-kafana.

često citira Vladetu Jerotića, koji je rekao "Samo dela ljubavi ostaju."

Život najviše umeju da unište crne slutnje.

Imala sam osamnaest godina i svet mi je bio ružičast.

Život ti je onakav kakav si ti iznutra.

Kada ti nestane samopouzdanja, tada sabotiraš dobre stvari u životu. I kada ti se smeši sreća ne umeš da je prihvatiš.

Tada sam, Nadežda, posle smrti majke i zaljubljivanja u nedostižnog Gorana Mijovića, prvi put podigla veliku ogradu ružnih sećanja preko koje neće moći da preskoči novo zlo. Podigla sam veliku branu da nova poplava tuge ne bi odnela onu snagu za novi početak koja se pojavljuje posle velikog bola.

Brana mi je pomagala kada sam frajerima izbegavala da kažem „volim te“

...zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... mogu poći levo, mogu poći desno, ali ja sam pomerila onaj kamen u sredini... zašto... zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... na radiju pevaju ljubavne pesme muškarci sa glasom drolja...

Znam da je vama ženama samo čitulja u Politici dovoljno dobro opravdanje kada vam se muškarac ne javi kada vi poželite.“