Branislava Radević-Stojiljković

; o tome kako se tkanje vremena menja i kako se sve više osećam kao kod kuće u prošlosti, a kao posetilac u ovom čudnom i izbledelom iskustvu koje usaglašeno nazivamo sadašnjošću.

Ništa su. Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

Troje. Omiljeni broj kako u umetnosti tako i u nauci: tri osnovne boje, tačke potrebne za lociranje predmeta u prostoru, note koje čine muzički akord. Tri temena trougla, prve geometrijske slike. Nepobitna činjenica: dve prave linije ne mogu da obuhvate i zatvore prostor

Ali sreća… Sreća raste uz tvoje sopstveno ognjište“, kazala je. „Ne može se ubrati u vrtu stranaca.“

Bolje je izgubiti sebe u akciji nego venuti u očajanju.

„Zamisli kako bi svet bio dosadan kad bismo svi bili isti.“

Vetar, kao da ga podseća da je život prekratak da bi ga traćio na grižu savesti,

Opstanak je stvar uspešnog prilagođavanja.

ali mogu da čujem kao i uvek. Samo što sam, s godinama, naučila da slušam samo ono što želim da čujem.

što žive u uspomenama nikad nisu zaista umrli.