Slaviša Pavlović

Што се више пење, то га више ударају.

Уз славу и поштовање иду и непријатељи.

Љубав је ипак јача: испере сваки грех, сваку срамоту; све што је лоше, нечасно и бљутаво, она или пребрише или оправда

Не можеш једном чопору који није имао своје витезове, објаснити суштину витештва! Како нацији која нема својих светаца објаснити шта је светост живота?

Зар немамо леп пример из историје како су Највећег међу нама разапели на крсту?

То ме једино теши.

Што је Христос васкрсао. Ми смо Његов народ. По мучеништву.

Васкрсли смо након толико година под Турцима, уздигли смо се и након Аустроугара. Доћи ће наше доба поново.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.

Комунисти и фашисти удружили се против нас, а мене описали гледајући себе у огледалу. Гамад. Зато се онај наш несрећник и чудак затворио у хотелску собу. Не могу

Ех, да су наш проблем само непријатељи…

Постали су министри јер су бескрупулозни, дипломате зато што су преваранти, а духовници јер уверљиво лажу. Против мене се боре зато што им је истина мрска.

њих, ја сам само обичан прељубник, еротски поета и богати дипломата.

А нема тужнијег човека од мене… Моја држава се распала а српски народ убијају као стоку. Чињеница да сам дипломата, ту несрећу чини још страшнијом. Ја своје успехе не мерим по титулама које сам носио, већ по пословима које сам свршио.

И ја сам био заражен тим вирусом југословенства.