Zoran Milekić

    b6882281692je citiralaпрошле године
    – У овој држави, драга Диана – устаде Бреслер од стола – живот људски вриједи колико и прашина. Сви можемо завршити у Јасеновцу.

    Диана осети како јој језа проструја телом. Човек је тако крхко биће, а истовремено и чврсто попут челика. Шта је она, прво или друго?

    То сазнање доносе тек искушења.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Не дај ме, мајко…“ Како је… то тешко гледати сваког дана… Дјеца умиру, носе их, сахрањују, бог зна гдје. За њихова имена није их брига, само бројеви… Сад су престали и да броје. Безимена дјеца, то ће остати. Ни мајке, ни оца, ни сестре, ни брата… Ни ријечи утјехе, ни гроба, ничега. Само ужасна смрт.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Победи храброст. И човечност. И то је охрабри.

    Закотрља се грудва…
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Ући у Градишку! Продрети у тај логор! Извући децу. Али, заиста, како? Ништа без дозволе. А како до ње? Питање свих питања!

    Време пролази… А одговора нема…
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Мајке је требало да, последњи пут, подоје своју децу.

    „Ко да опише радост дјеце кад су угледала мајке“, записа касније Јана Кох. „Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и посљедње дјете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци.“
    b6882281692je citiralaпрошле године
    „Равно на гробље.“ Често писана опаска кад се за децу више ништа не може учинити!

    Равно на гробље…
    b6882281692je citiralaпрошле године
    – Мислим… да мој живот није вреднији од живота недужно прогоњених – рече му тихо, али одлучно. – Ако сам у могућности другима помоћи, нарочито дјеци, помоћи ћу.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Диана климну главом, узе своју торбу и изађе. Бреслер замишљено седе, одложи своју лулу испред себе. Све му је потпуно јасно.

    Осим обећања које је дао.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Реч је изговорена, не може се повући, он држи до ње. Он је то што јесте, реч чини човека, човек чини да се реч претвори у дело, човек се везује за реч. Готово је! Усташе ће можда пустити децу јер знају да за спас те деце мањка простора, средстава, људства а, мисле, и добре воље. Где ће деца умрети, њима је потпуно свеједно. У логорима? Може! На неком другом месту? Може и тамо, и ту, и онде, било где. Спаса неће бити, у то су уверени.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Конфорти загњури главу у шаке, протрља лице, свашта му пројури главом. Али све схвати. Ово није као она усташка шарада, ово није њихово глумљење забринутости за здравље деце. Ово је нешто потпуно друго. Ово је велика акција спасавања. Како ће као доктор и као човек остати изван тога? Не сме и не може! А последице? Нека буде шта буде. Нека буде што мора бити. Он је човек! То му ни овај ужасни логор не сме одузети, не сме дозволити да то убију у њему. Шта је тело ако се изгуби душа?
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)