Sara Pener

„U redu je da se čovek promeni“, prekinula sam ga, „ali ne i da sakrije, zakopa delove svoje ličnosti.“

Od trenutka kad sam na tom pristaništu obavila ruke Džejmsu oko vrata i šapatom rekla da, ambiciozna istoričarka u meni se povukla i ustupila mesto njegovoj budućoj supruzi.

Dvanaest minuta. Jedva merljiv delić života, a ipak dovoljno da mu promeni tok.

Nepoznato je za mene nekad bilo nelagodan koncept, ali sada sam shvatala da je prepuno mogućnosti.

Nepoznato je za mene nekad bilo nelagodan koncept, ali sada sam shvatala da je prepuno mogućnosti.

Zašto se toliko trudimo da zaštitimo nežan detinji um? Time im samo uskratimo istinu – i šansu da postanu neosetljivi na nju pre no što dođe i grubo im zalupa na vrata.

Izlečenje putem osvete.

No tako nešto ne postoji – i nikad nije ni postojalo. Povređivanje drugih me je samo još gore povredilo.

Osmehnula sam se, shvativši ironiju. Dete se možda ne nalazi u mojoj neposrednoj budućnosti, ali nešto drugo – jedan davnašnji san – zauzelo je njegovo mesto.

Pozdravivši se s Gejnor, otišla sam na drugi sprat. Ponadala sam se da neće primetiti kad skrenem u čitaonicu Odeljenja humanistike. Moram priznati da sam se tog časa zaista potrudila da je eskiviram; za ovaj zadatak htela sam da budem sama i daleko od radoznalih očiju, ma koliko dobronamerne bile.

Prišla sam jednom od bibliotečkih kompjute

kako je život suviše kratak da čovek četrdeset sati nedeljno provodi nesrećan

da je ono što neko više od svega želi da kaže često upravo ono što je najbolje da prećuti