Sandra Sisneros

Norma, uspela sam tako što sam radila ono čega sam se plašila da radim kako se više ne bih plašila.

Stvari koje voli da gleda. Važno je imati taj prostor za gledanje i razmišljanje

uspela sam tako što sam radila ono čega sam se plašila da radim kako se više ne bih plašila

Ne možeš izbrisati ono što znaš. Ne možeš zaboraviti ko si.

Nikad previše neba. Možeš da zaspiš i probudiš se pijan od neba, i nebo može da te čuva kad si tužan. Ovde ima previše tuge i nedovoljno neba. Premalo je leptira i premalo je cveća i većine stvari koje su lepe. Ipak, prihvatamo ono što imamo i iskorišćavamo to najbolje što možemo.

Oni što ne znaju kako stvari stoje dolaze uplašeni u naš kraj. Misle da smo opasni. Misle da ćemo ih napasti blistavim noževima. To su glupi ljudi koji su zalutali i greškom došli ovamo.

Želim biti
kao talasi na moru,
kao oblaci na vetru,
ali ja sam ja.
Jednog dana iskočiću
iz kože.
Zatrešću nebo
kao violina sto.

niko ne bi mogao da viče na tebe kada te vidi u mraku kako se naslanjaš na kola, kako se naslanjaš na nekoga, da neko ne pomisli da si nevaljala, da neko ne kaže kako to nije u redu, da čitav svet ne čeka da pogrešiš kada je sve što želiš, sve što želiš, Sali, da voliš i da voliš i da voliš i da voliš, i niko ne bi mogao reći da je to ludo.

Ljudi što žive na brdima spavaju toliko blizu zvezdama da zaboravljaju na one od nas što previše žive na zemlji.

Ne gajba. Ne stan pozadi. Ne kuća nekog muškarca. Ne tatina. Samo moja kuća. Sa mojim tremom i mojim jastukom, mojim lepim ljubičastim petunijama. Mojim knjigama i mojim pričama. Moje dve cipele što čekaju pored kreveta. Nikoga na koga treba da zamahujem štapom. Nikoga za kim moram da sakupljam đubre.