Margaret Atvud

zar najbolja umetnička dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?

Zatim se iskezi: kez šimpanze saterane u ugao, malo bolan, malo preteći, malo očajan.

Koliko je pao. Koliko je satrven. Koliko srozan. Kako se samo bori za goli opstanak, živeći u straćari, zaboravljen u zabiti; dok Toni, to nametljivo, pozersko malo đubre, trčkara unaokolo s važnim zverkama, loče šampanjac i guta kavijar, ševine jezike i prasetinu, odlazi na gala prijeme i uživa u obožavanju svojih pratilaca, svojih prišipetlji, svojih ulizica...