Симо Матавуљ

Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру.

Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: “уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…

Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ!

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

Послије загрљаја, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако вјерско осјећање, нејаку моћ мишљења и скучен број ријечи… Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више.

Сањала. сам њу - поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (прозор) и здравом руком показала ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти. И она, поварета, плачући рече: “Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину… А Јурета нека вазме Паву…”

Триста му сакрамената, ти си син овога града, и свак те зна као поштена занатлију, и отац ти се овдје родио и стари су твоји, као и моји, крв пролијевали за републику и господу, па, не дај боже невоље, нико прстом не би мрднуо за тебе.

малој миси имена тих људих... Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, повлашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“

Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.

Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“

И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију.