Vlada Arsić

„Верујем људима, али не и ђаволима у њима“, била му је узречица.

Гордост је највећи грех, а код Срба га је вазда било напретек

Некад силан као бура, каткад топао и мио као лахор.

На западу радо помињу мрачни средњи век, али не журе да објасне како су из њега изашли. Не кажу да су их просветлили крсташки ратови, пљачка и рушење Константинопоља. Свака палата у Риму, Паризу или Лондону, свака машина или уметничко дело, заливени су крвљу праведника, хришћана с Истока, којима се смрачило тек када су их похарали и на тањиру предали исламистима. Срећом, ни тада их нису сатрли. Чак су и Османлије, ма колико се дуго и упорно трудиле да нас преобрате, да нам униште светиње и мошти светитеља, вазда у православљу видели веру, а у католицизму ништа друго до обичну политику, кварну и подмуклу!

новац се подразумевао као вода или ваздух, нешто чега има и у чему се не оскудева.

Наш свет је, чини се, управо по мери палих анђела и зато се, ваљда, с толико страсти боре за њега.

„Верујем људима, али не и ђаволима у њима“

Слаба је вера у Срба – замишљено је рекао Аксентијевић. – Превртљиви смо и поводљиви

На западу радо помињу мрачни средњи век, али не журе да објасне како су из њега изашли. Не кажу да су их просветлили крсташки ратови, пљачка и рушење Константинопоља.

С временом је, међутим, схватио да се интереси државе ретко подударају с народним добром, и да је све време заправо у служби режима који не бира средства да сачува власт.