Jurij Gagarin

Ali neko nejasno predosećanje, očekivanje nečeg značajnog, još tada se rađalo u meni.

Pod objektivima televizijskih i filmskih kamera i foto-aparata, išao sam napred. Znao sam da svi gledaju u mene. I odjednom sam osetio nešto što niko nije primetio – odvezala mi se pertla na cipeli. Samo je falilo da je nagazim i ispružim se po crvenom tepihu pred svim tim poštenim ljudima. Koliko bi konfuzije i smeha bilo – nije se srušio u svemiru, već na ravnoj zemlji…

Novine su me obradovale, ali sam u isto vreme bio i zbunjen. Biti u centru pažnje, ne samo svoje zemlje već celog sveta, prilično je opterećujuće. Želeo sam da sednem i napišem da sve to uopšte nije samo moja zasluga, da su desetine hiljada naučnika, stručnjaka i radnika pripremale taj let, koji je mogao da obavi bilo ko od mojih drugova kosmonauta. Znao sam da su mnogi sovjetski piloti sposobni za let u svemir i da su fizički i mentalno spremni za to. Takođe sam znao da sam imao