Žarko Radaković

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Budnost, ako je više od probuđenosti (iz mamurluka), postoji samo još u nejasnim oblicima.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Cvokoćem usred jula, spustila se na mene strahovita hladnoća, uskoro će da me pokrije mrak i zalud će me Žarko tražiti, mene nigde neće biti, samo će se čuti odjek mojih koraka koji će zapravo biti otkucaji nečijeg srca jer ja sve ovo vreme stojim u mestu, ne usuđujem se da koraknem jer mi nešto kazuje da sam došao do kraja konca i da više nemam šta da kažem osim da izrazim veru u snagu fotografije i da pritisnem na dugme svog foto-aparata iako će u mraku jedina slika biti mrak.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad.

Sve teži da postane nešto drugo.

Sve zamišlja drugačiji svet.

Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje.