Paolo Fruska

„Balkane, Balkane, Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj!“

(Azra, Balkan – 1979)

„Za rakiju, koja je, više nego bilo šta drugo, ujedinila Jugoslaviju!“ Obojica otpijemo po gutljaj. „Šalu na stranu, ova koju pijemo smatra se nacionalnim pićem Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije; u Sloveniji se proizvodi odlična medovača, koju oni zovu medeno žganje. Šta je ujedinilo Jugoslaviju više nego ovo piće?“

„Fudbal“, odgovaram.

„Nažalost“, nastavlja, „mnogi od nas su tih godina izgubili razum i krenuli za tim ludacima koji su samo podsticali našu bratoubilačku mržnju i gurali nas, kao narod i kao državu, ka samouništenju. Karadžić, Milošević, Mladić, Tuđman… zaboravljam mnoge druge… nosiće zauvek na savesti genocid i krv naše dece poslate u krvoproliće.“

„Kada sam igrao u Olimpik Marselju, sa mnom je u timu bio i Alen Bokšić: ja sam Srbin, a on Hrvat. Bili smo veliki prijatelji i to smo i dan-danas, nikada nismo razgovarali o svom nacionalnom poreklu i tim stvarima. Za pametne ljude ti problemi ne postoje; glupaci svuda vide probleme.“

„Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“

„Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak zaprežnih kola istorije slučajno prerezao napola…“

Ovo je čuvena rečenica pisca Miroslava Krleže koja je, naravno, razbesnela nacionaliste na obe strane, ali koja najbolje opisuje te narode.

Uostalom, za njega je Jugoslavija bila upravo to, ništa drugo: velika reka, baš kao Dunav, mirna, svečana, miroljubiva. Reka koja je dobijala snagu i energiju od svih svojih pritoka, metafora svih naroda koji su je sačinjavali i koji su se stapali u snažan rečni tok, u kome se više nisu razlikovali, pošto kapi vode mogu samo da se mešaju i stapaju. Tako postaju snažne i mogu da stignu do mora.

Ali sada je neko napravio barijere od mržnje na tim pritokama, blokirao je izvore i podigao brane koje zaustavljaju proticanje vode, pa će velika reka postati bezopasni i tužni potočić. Pritoke će se pretvoriti u beznačajne jednonacionalne močvare pune ozlojeđenosti i neznanja.

Stideo se slabosti koju je pokazao kao otac; u njoj je bila oličena slabost zemlje koja nije umela da zaštiti svoje sinove, svoju decu, zbog čega je bila osuđena na nestanak.

Jedna velika reka, baš kao Dunav: mirna, svečana, miroljubiva. Reka koja je dobijala snagu i energiju od svih svojih pritoka, metafora svih naroda koji su je sačinjavali i koji su se stapali u snažan rečni tok, u kome se više nisu razlikovali, pošto kapi vode mogu samo da se mešaju i stapaju.

Tako postaju snažne i mogu da stignu do mora.“

Možda je košarka bila poslednji zajednički prostor koji se predao pred prostačkom logikom nacionalizma.

Postoji jedan slikovit, dramatičan trenutak koji opisuje tu predaju.

Jedna posebna utakmica, finale prvenstva. Poslednjeg. Nalazimo se u Beogradu, početkom maja 1991, igraju Partizan i Jugoplastika (da, znamo da je POP 84 bio sponzor Splićana u tim teškim vremenima, ali ljudi mojih godina taj tim poistovećuju samo sa upornim ponavljanjem pentametra „Ju-go-pla-sti-ka“ koji je grmeo sa tribina na Gripama), to je odlučujuća utakmica za osvajanje titule šampiona Jugoslavije.

Sve počinje sredinom drugog poluvremena, protivnapadom Kukoča, koji krade loptu i zakucava. Po nejasnim slikama i zadivljenom komentatorovom glasu shvata se da je domaća publika počela da aplaudira i ustaje, na licu dalmatinskog košarkaša koji se vraća u odbranu vidi se maltene neka vrsta nelagode… jedino sport može da izazove takva osećanja.

U tim poslednjim trenucima utakmice, na kojoj je Jugoplastika u ubedljivom vođstvu i praktično je već šampion Jugoslavije, prestaje da postoji najjača liga svih vremena (s ove strane Velike bare, naravno) i možda ljude na tim tribinama podilazi jeza zbog svesti o onome što se dešava, najpromišljeniji imaju prazninu u želucu, podrhtavaju im kolena, zato što je, nažalost, proleće 1991…

Peščani sat koji meri vreme opstanka Jugoslavije brzo se prazni. Ali dok u kasarnama udaljenim nekoliko kilometara od košarkaške dvorane neko besramno podmazuje minobacače i kalašnjikove za bratoubilački rat, tamo, u tom hramu sporta, deset hiljada srpskih navijača i poznavalaca košarke ustaju na noge kako bi, dok utakmica još traje, aplaudirali poslednjoj pobedi splitske Jugoplastike.