Alice Walker

A kako si ti, draga Sestro? Godine dolaze i prolaze bez ijedne reči od tebe. Zajedničko nam je samo nebo nad nama. Često gledam u njega kao da ću nekako, poput odraza u njegovom beskraju, jednoga dana videti tvoje oči. Tvoje drage, krupne, bistre i lepe oči.

Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.

Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.

Šta to radi kad s’ razbesni?, pitala ja.

Oh, stvori nešto drugo. Ljudi misle Bogu stalo sam’ da mu udovoljavamo. Al’ svaka budala na svetu mož’ da vidi da s’ to stalno trudi da udovolji nama.

Je l’?, kaz’la sam.

Aha, kaz’la ona. Stalno pravi mala iznenađenja i baca i’ na nas kad najmanje očekujemo.

Mis’iš, to ’oće da bude voljeno, baš kô što kaže Biblija.

Da, Sili, rekla je. Sve ’oće da bude voljeno. Mi pevamo i igramo, nameštamo lice i dajemo bukete cveća, trudeći se da budemo voljeni. Jesi l’ nekad primetila da drveće radi sve moguće da privuče pažnju, sam’ što ne hoda?

Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.

Šta to radi kad s’ razbesni?, pitala ja.

Oh, stvori nešto drugo. Ljudi misle Bogu stalo sam’ da mu udovoljavamo. Al’ svaka budala na svetu mož’ da vidi da s’ to stalno trudi da udovolji nama.

Je l’?, kaz’la sam.

Aha, kaz’la ona. Stalno pravi mala iznenađenja i baca i’ na nas kad najmanje očekujemo.

Mis’iš, to ’oće da bude voljeno, baš kô što kaže Biblija.

Da, Sili, rekla je. Sve ’oće da bude voljeno. Mi pevamo i igramo, nameštamo lice i dajemo bukete cveća, trudeći se da budemo voljeni. Jesi l’ nekad primetila da drveće radi sve moguće da privuče pažnju, sam’ što ne hoda?

Moraš d’ izbaciš muškarca iz očiju da b’ vid’la bilo šta drugo.

Muškarac sve pokvari, kaz’la Šug. On u tvojoj kutiji s grizom, u tvojoj glavi i svud u radiju. On s’ trudi da te natera da misliš da on svuda. Čim počneš da misliš da on svuda, misliš da on Bog. Al’ nije. Svaki put kad probaš da s’ moliš, a na drugom kraju iskoči muškarac, reci mu da se gubi, kaz’la Šug. Zamisli cveće, vetar, vodu, velik kamen.

Al’ to težak posô, da ti ja kažem. On bio tamo mlogo dugo, neće da s’ gubi. Preti munjama, poplavama i zemljotresima. Mi s’ borimo. Jedva da s’ uopšte molim. Svaki put kad zamislim kamen, ja ga bacim.

Jes’ ti nekad probala?

Aha, kaz’la sam. On to uvije u cigarete pa i’ prodaje za deset centi komad. Dah ti bude smrdljiv, kaz’la sam, al’ o’š da probaš jednu?

Ne ako ćemo da poludimo, kaz’la Sofija. Dovoljno je teško i kad nisi budala.

Ja samo viski volim, kaz’la sam. Moraš da budeš ispred njega. Znaš da malo pića tu i tamo nikom ne smeta, al’ kad ne mo’š da počneš a da ne pitaš bocu, ti u nevolji.

Je l’ mlogo to pušiš, mis Sili?, pitô me Harpo.

Zar ti izgledam kô budala?, pitala ja. Pušim kad ’oću da pričam s Bogom. Pušim kad ’oću da vodim ljubav. U zadnje vreme osećam da Bog i ja fino vodimo ljubav pa kako god. Pušila ja vutru il’ ne.

I nisam mogô da s’vatim zašto mi ’opšte imamo život kad s’ najčešće loše osećamo.

Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarima neg’ na početku.

Baš onda kad me tol’ko bolelo da ne znam kako se zovem, oni mislili da pravo vreme da s’ pokajem.

Nasmejala se. Ja bila suviše velika budala da s’ pokajem.

Samo da kaže ti ćeš da radiš ono što tvoja mama neće. Prvo je stavio onu stvar uz moj kuk i kao nešto mrdao njome. Onda me ’vatao za sike. Onda gurô onu stvar u moju picu. Kad me bolelo, ja plakala. Počô da me guši i rekô bolje d’ umukneš i navikneš se.