Rodžer Zelazni

Odmahnuo sam glavom.

„Ovo ti je kao poslednje poglavlje Alise“, rekoh. „Ako viknem ’Vi ste samo špil karata!’, svi ćemo, imam osećaj, odleteti u vazduh i postati gomila ofarbanog kartona. Ne idem s vama. Ostavite me ovde. Ionako sam samo džoker.“

Ali spavanje je bilo tako divno, ja tako umoran.

Ambere, Ambere, Ambere… Pamtim te. Nikad te više neću zaboraviti. Pretpostavljam da, u dubini duše, nikad i nisam, za sve one vekove svoga lutanja Zemljom u Senkama, jer često su me noću, u snovima, progonile slike zelenih i zlatnih kula i tvojih prostranih lučnih terasa. Sećam se širokih šetališta i cvetnih tremova, crvenih i zlatnih. Sećam se tvog miomirisnog vazduha, i hramova, palata i skrivenih vrtova koje čuvaš, čuvao si, čuvaćeš zauvek u sebi. Ambere, besmrtni grade po kom je svaki drugi grad uobličen, ne mogu te zaboraviti, čak ni sada, niti zaboraviti onaj dan na rebmanskom Nacrtu kada sam se setio tebe unutar odraza tvojih zidova, odmoran posle jela nakon gladovanja i Muarine ljubavi, ali ništa se nije moglo porediti sa zadovoljstvom i ljubavlju sećanja na tebe; i čak i sada, dok stojim i gledam u Dvore Haosa, i pričam ovu priču jedinom koji je prisutan da je čuje i možda ponovi, da ne bi umrla sa mnom tamo unutra; čak i sada, sećam te se s ljubavlju, grade kojim sam bio rođen da vladam…