Decaci Pavlove ulice

Срели су се овде, пред овом тужном кућом. Једнога је довело срце, другога савест.

Ајнштанд“ је, дакле, и објава рата. Кратак али језгровит израз за опсадно стање, за насиље, за право песнице и за разбојничку владу уједно.

Челе проговори први. Згражавајући се, фини Челе рече:

– Направили су ајнштанд?

– Јесте – рече на то мали Немечек, охрабрен, видевши да је ствар учинила такав утисак.

Сада Гереб плану:

– То се не може даље трпети! Ја већ давно говорим да треба нешто почети, али Бока увек направи кисело лице. Ако ништа не почнемо, још ће нас и истући.

Чонакош стави два прста у уста, као знак да ће сада звизнути од радости. Он је био готов да се са радошћу придружи свакој револуцији. Али му Бока задржа руке:

– Заглушићеш нас – рече му. И озбиљно запита малог плавог дечака:

– Дакле, како се десило?

– Ајнштанд?

– Да. Кад је то било?

– Јуче после подне.

– Где?

– У музеју.

– Испричај, дакле, онако како је било, али тачно онако како је било, јер морамо знати истину ако хоћемо да предузмемо нешто против њих…

Мали Немечек се узрујао осетивши да је постао средиште важне ствари. То се њему ретко дешавало. Немечек ни за кога није значио ништа. Није делио ни множио, као један у математици. Нико се није бринуо за њега. Био је безначајан мршав дечко, слабашан дечак. И ваљда га је баш то чинило погодним за жртву. Почео је причати, и дечаци збише главе.

– Било је тако – казао је – после ручка смо отишли у музеј, Вајс и ја, и Рихтер, и Колнаи, и Барабаш.

Ајнштанд“ је, дакле, и објава рата