Put do integriteta

Kant je smatrao da naši umovi stvaraju sva naša iskustva, u­ključujući prostor i vreme. Tamo negde možda postoji stvarnost, ali mi možemo da je doživimo samo kroz filter vlastite subjektivne percepciije, što znači da niko nikada ne može da zna šta je apsolutna istina.

Ukoliko ste se ikada našli u prilici da podignete glas na nekoga koga veoma volite, ili da sednete da biste završili neki poslovni projekat samo da biste utrošili pet sati u onlajn kupovini kućnog seta za tetoviranje, to je verovatno zato što ste iznutra podeljeni. Pokušavate da se ponašate onako kako, u dubini duše, ne smatrate da bi bilo ispravno. Kad god to radimo, naši životi kreću dođavola. Na emocionalnom nivou, osećamo se mrzovoljno, tužno ili otupelo. Sa fizičkog stanovišta, naš imuni sistem i mišići slabe; može se dogoditi da se razbolimo, a čak i ako se to ne dogodi, gubimo mnogo energije. Mentalno, gubimo fokus i jasnoću uma. Eto, tako izgleda biti bez integriteta.

Vaš lični život je, verovatno, negde između potpunog blaženstva i totalnog haosa. Imate nejasan osećaj svrhe, nadajući se da ćete ga steći jednog dana

O čemu god ne želite ništa da znate, šta god vas najviše uznemirava, čini da se osećate neprijatno, iritira vas i čini anksioznim, predstavlja glavnu zonu kapije pakla.

čeka, ali nedovoljno zrela da shvatim da je nada surov, nepouzdan gospodar i da nas mnoge dobiti očekuju ako je napustimo. To je sledeći korak na vašem putovanju ka integritetu.
NAPUŠTANJE PO

sam saznala da je mom sinu dijagnostikovan Daunov sindrom, bila sam prava fabrika nade. Nadala sam se takvom silinom da sam mogla doslovno fizički nešto da razbijem njome. Iako sam bila zahvalna što imam izbor da prekinem trudnoću, mada nikada nisam zaista prihvatala tu opciju, užasavala me je realnost u kojoj sam živela. I tako sam odlučila da se nadam. Nadala sam se da su rezultati testa pogrešni. Ili da se dogodila greška sa mojom medicinskom dokumentacijom. Nadala sam se da će neko čudo potkresati prekobrojni dvadeset treći hromozom iz svake ćelije mog nerođenog sina. Ponekad, kasno noću (iako sam znala da to nema smisla), nadala sam se da će beba preuzeti donošenje odluke na sebe i jednostavno spontano umreti. Ponekad sam se nadala da ću ja umreti.
U samoj srži čitavog tog nadanja postojala je meganada da neću morati ništa da izgubim. Niti stil života, niti svoje ciljeve, sliku o sebi, svoj posao ili svoje mesto u društvu. Imala sam dvadeset pet godina; dovoljno odrasla da zamišljam gubitak koji

apsolutna je istina da ništa nije apsolutna istina, uključujući i ovu izjavu.

Međutim, ona neće čupati vlastito perje ili krzno ukoliko ne uspeju da prikupe milijardu puta više zrnevlja ili ulovljenih zečeva, kao susedni vrabac ili kojot.

ZNAŠ ŠTA?”, vikao je u slušalicu. „TO NIJE DOVOLJNO. MISLIO SAM DA ĆE BITI DOVOLJNO, ALI NIJE! DA LI ĆE, DOĐAVOLA, IKADA BITI NEČEGA DOVOLJNO?”

Budući da smo indoktrinirani da verujemo da je „uspeh” zapravo „sreća”, valjalo bi da preformulišemo poentu.