Kuća sećanja i zaborava

Razumeti, znači i opravdati

odlomak iz Jučerašnjeg sveta Stefana Cvajga: Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitu igru.

Naš život povezan je sa svim drugim životima, čak i kada to ne želimo. Čitav svet je jedna knjiga, sastavljena od mnogo reči i te reči su se izmešale.

Kažete: ateista. Znači, ni u šta ne verujete?

– Verujem samo u ono što mogu razumeti.

– E, pa to objašnjava zašto ni u šta ne verujete!

Čovek ne može saznati šta je dobro dok ne sazna šta je zlo.

Kada se izgubi vera, kada se izgubi nada, sve se pretvara u veliki nered, u rastrojenost koja se bliži ludilu i depresiji. Nisu ljudi izvršavali samoubistva u logoru, nego posle logora pošto su shvatili da se prošlosti ne mogu osloboditi.

Ono što ste sada i uloga koju igrate dati su vam još u detinjstvu i sa tim se morate pomiriti.

Govorio je da je ateista, iako, dodavao je, ateisti zapravo ne postoje. On je samo izgubio veru.

Ono o čemu i danas razmišljam jeste: kako nam se sve to dogodilo? Pre nego što se dogodilo, nismo verovali da je takvo nešto moguće. A kada se dogodilo, počeli smo se navikavati na to zlo, koje nas je paralisalo, oduzelo nam svu snagu, osim snage za preživljavanjem, a sve ono što nam se nekada činilo suludim, neprihvatljivim, nemogućim, postalo je i moguće i prihvatljivo, jer je to bila naša jedina stvarnost. I iz te stvarnosti nije bilo bekstva, svaka druga stvarnost bila je ukinuta i nepostojeća.

Samo pokatkad, reči mogu postati mostovi preko kojih jedni drugima prilazimo.