Beležnice

Svakog dana nestane neka životinjska i biljna vrsta, neki jezik, neki zanat. Bogataši su iz dana u dan sve bogatiji, a siromasi sve siromašniji. Svakoga dana jedna manjina zna više i jedna manjina zna manje. Neznanje se širi zastrašujućom brzinom. Imamo ogroman problem sa raspodelom bogatstva. Eksploatacija resursa dostigla je dijabolične razmere. Multinacionalne kompanije vladaju svetom. Ne znam da li nam senke ili slike zaklanjaju stvarnost. Možemo o tome raspredati do sudnjega dana, ali nema sumnje da smo izgubili sposobnost da kritički analiziramo ono što se u svetu zbiva. Zato deluje kao da smo zatočeni u Platonovoj pećini. Zanemarili smo našu dužnost da razmišljamo, da delamo. Pretvorili smo se u nekakva inertna bića lišena sposobnosti negodovanja, nemirenja i pobune, osobina koje su nas tokom mnogih godina krasile. Stižemo na kraj jedne civilizacije

novinari su se uglavnom interesovali zbog čega sam se odlučio da pišem na „beskrajnoj stranici interneta“. Da li to znači, pravo govoreći, da smo ovde na blogu svi slični? Da li je ovo najbolji način da izrazimo svoju građansku moć? Da li smo bliskiji kada pišemo na internetu? Nemam odgovore, samo beležim pitanja.

Šta god da čovek želi, okolnosti mu sudbinu kroje

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Mi smo naše pamćenje, jer bez pamćenja ne bismo znali ko smo.

Neko ko je sve izgubio, a imao je sreću da u svom bednom životu barem izvuče živu glavu, smatra da mu pripada ono iskonsko ljudsko pravo da očekuje da sutrašnji dan neće biti tako nesrećan kao što je današnji. Pod pretpostavkom, naravno, da postoji pravda na ovom svetu. Dakle, da na ovom svetu i u ovim vremenima postoji išta što zaslužuje to ime, a ne samo onaj uobičajeni privid kojim se zavaravaju oči i um, već stvarnost koja se može opipati, očigledno je da ne bismo morali svakoga dana da nosimo nadu u naručju, da je ljuljuškamo, ili da se ljuljuškamo u njenom naručju. Pravda sama po sebi (ne ona iz sudova, već ona suštinska koja određuje poštovanje koje bi trebalo da vlada među ljudima) postaraće se da sve stvari postavi na pravedno mesto. Nekada se prosjaku, kome je upravo uskraćena milostinja, licemerno govorilo „strpljen spasen“. Smatram da se savet nekome da ne gubi nadu ne razlikuje bitno od preporuke da bude strpljiv. Vrlo često čujemo od nedavno izabranih političara da je nestrpljenje kontrarevolucionarno. Možda i jeste tako, možda, ali sklon sam da pomislim da su, naprotiv, mnoge revolucije propale zbog preteranog strpljenja. Naravno da nemam ništa protiv nade, ali mi je nestrpljenje draže. Krajnje je vreme da se pokaže nestrpljenje, kako bi nešto naučili oni koji bi radije da se mi hranimo nadom. Ili utopijama.

Ramona Loba čitam već nekoliko godina, a Enrika Gonsalesa sam nedavno otkrio.

pod okriljem sladunjave retorike

U nekoliko narednih dana osetio sam se kao da sam isključen iz ljudskog društva kao kakav gubavac, žrtva neke vrste ciroze uma koja više nije u stanju da poveže dva i dva.

Mi sami negujemo pogreške u sopstvenoj kući, ali se ponašamo kao da smo izumitelji čudotvornog leka koji je u stanju da isceli sve bolesti tela i duha svih stanovnika ove planete. Deset kapi demokratije, tri puta dnevno i bićeš srećan do kraja života. Ako ćemo pravo, jedini pravi smrtni greh je licemerje.